Ispričaću vam svoj roman

Da biste shvatili malo bolje moje stavove i poimanje života, mislim da bi bila dobra ideja približiti vam sebe, onako ljudski.

Da bi ste shvatili koliko cenim ljude oko sebe, koliko cenim neke od vas, i koliko nije istina da sam ljudomrzac i hejter, ispričaću vam jednu priču iz svog života koju niste mogli nikako da znate.

Ovih dana je vrlo aktuelna priča o mojim takozvanim ženomrzačkim postovima, možda niste ni primetili, jer osobe kojima sam se zamerila nisu dovoljno hrabre da javno istupe i iskritikuju moj rad nego mi šalju veoma tužne mejlove, gde iskazuju svoju uvređenost.

Poštujem svačije mišljenje, pa stoga molim da i moje bude tretirano tako.

Pre svega i ja sam isto žena. Umem da volim, umem da mrzim, kupujem kozmetiku i luda sam za cipelama. Eto, nadam se da ste zadovoljni.

Moja priča iz života ne započinje samnom, nego sa ženskom osobom koju cenim najviše u životu, mojom majkom. Neki od vas će se samo nasmejati pa će reći kakva si muškarača i Edipov kompleks si zaradila.
Ne, prvo saslušajte.
Rodila me je pre 24 godine, vaspitačica je po vokaciji, odgajila je dvoje dece, i već 25 godina živi u srećnom braku sa svojim mužem. MIslim da moji roditelji imaju nešto najsličnije tom bajkovitom savršenom braku kome svi teže. Brak sačinjen iz prijateljstva, razumevanja i bez dlake na jeziku.
Uglavnom, moja priča počinje pre pet godina kada je mojoj majci dijagnostifikovan rak limfnih žlezda.

I to slučajno. Našla je kuglicu na nozi koja joj se estetski nije dopadala, i rešila je da je ukolni. Doktor koji joj je to radio poslao je uzorak na biopsiju i ništa nisu pronašli. Međutim, kasnije kuglice su se javljale svuda. Odlaskom kod privatnog lekara ustanovljeno je da je rak mogao da se uoči ranije i da su rezultati biopsije bili pogrešni, i da je bolest uznapredovala znatno(Ovo je ujedno pljuvanje i na državne lekare).
Zamišljala sam sebe u njenoj situaciji milion puta, znajući da bi na njenom mestu samo legla i umrla od tuge,i posmatrala je kako se nosi sa time.
Ona - ona za rak nije hajala. Ako ću već da umrem neću svoje poslednje dane da provedem cmizdreći i jadikujući. Želim da proživim svoj život.
Hrabro je podnosila sve hemoterapije i zračenja, nije imala ni jednu dlaku na telu, ali je to nije sprečilo da uživa, da izlazi, da nosi svoju ćelavu glavu svuda ponosno..Prvi put mislili smo izlečena je.. bila je najsrećnija, medjutim nisu je dobro ozračili, i bolest se vratila.. vratila se ukupno tri puta. Na kraju je morala biti dva meseca u staklenoj kutiji bez imuniteta, bez ljudskog dodira, vidjali smo je samo preko mms-a i monitora u bolnici. Ona nas samo preko mms-a. Transplatacija matičnih ćelija je urodila plodom, i ona je sada zdrava žena.
Najveće od svega je to što ona ni jednom nije zakukala, nije izgubila nadu i nije se predala. Ona je najsnažnija žena koju poznajem. Čast mi je što sam njena ćerka i što sam neke stvari nasledila od nje. Nasledila sam i snagu, samo da znate.Jesam jaka, ali sam i nežna.

Šta god da mi se uživotu desi spremna sam da podnesem. Neću da ovo shvatite kao moju samopromociju i lični hvalospev, ali evo vam mali uvid u to kakav je moj život bio u proteklih pet godina:

Završila gimnaziju, upisala Pravni fakultet u Novom Sadu, odselila se od kuće, mama se razbolela i većinu vremena je bila u Kliničkom centru u Novom Sadu, malo dalje od mog stana. Moj dan je izgledao uglavnom ovako.. ujutru ustanem, odem na fax čisto da me primete, sednem na bus odem kod mame da popričam sa njom preko slušalice i odnesem joj potrepštine,a morala sam svaki dan, onda sednem na bus za SM, odem kući sredim kuću, skuvam, operem tati i bratu dva puta nedeljno,vidim se sa dečkom, učim, legnem da spavam i ujutru kod mame u NS.I tako u krug. Uspela sam sve to, i da steknem naziv apsolventa.
Sada uživam, učim za preostale ispite, živim u NS idem vikendom kući, twittam i blogujem, i družim se sa prijateljima.

Zato kada se setim svega toga, bude mi muka malo od vaših tričavih problema tipa ostavio me dečko, svi muškarci su stoke, nemam šta da obučem,izdale me drugarice i slično..
Pa i mene su izdale. Skoro sve moje kvazi prijateljice su našle druge za izlaženje jer ja mrtva umorna nisam mogla pa su prestale i da se javljaju. Ali moji drugari me nisu zaboravili, i zato ih danas još više volim.

Eto zato su moji postovi dobili malo ženomrzačku notu, ne jer mrzim žene, nego nisu postojan oslonac u životu, čast izuzetcima! Velika čast retkim izuzetcima!

Za dve devojke koje su ostale kraj mene imam samo reči hvale i neizmernu ljubav, zauvek!

Ja sad čekam druga Necu da dodje na kaficu, a vi razmislite malo da li sam stvarno zaslužila sav taj hejt. Uživajte u mojim ostalim postovima, pisanje mi nije jača strana, srce jeste, a izvinjenja su tako nepotrebna, a nema šta ni za oprostiti..