Uvek noću, kad je tiho, kad je mračno, kad sam sama..
Počne oko dva ujutru.. teskoba, nedostajanje, potreba..
Tinjam, trnem, boli me koža...boli me duša.. da li je duša, nešto tu, iznutra...
Samo da te mirišem.. da te mirišem, njuškam, dok te ne ušmrčem...da mi ostaneš..da te absorbujem.. ništa više.. baš ništa više...
Možda..
Možda samo da osetim da si tu, da čujem kako dišeš, i da mirišeš...da te dišem.
Da, to je to.. jednostavno bih te udisala. Dok ti ne pokupim sav miris i ostaneš bezmirisan..
Ništa više.. ni reč, ni pogled, zatvorenih očiju, nem.
Možda samo jednom poljubila u meki deo uha, ne cmok, nežno, nevino, i možda ti poturila da me poljubiš u zglob ruke.. sa unutrašnje strane.. gde mi se provide plavičaste vene.. to je sve.
Dovoljno.
Нема коментара:
Постави коментар