Glupi pokloni ili kako sam umalo postala siroče

Interesantno je to, kada vam se rodbina koja “zagubi “ vaš broj telefona čim preko ode u neku daleku zemlju,(makar dok ne sakupi toliko novca da moze da se hvali, ili dok joj pomenuti strašno ne zatreba..) vrati u milu nam Srbiju nekoliko godina kasnije, sa nostalgičnim izrazom na licu i kesama iz nekog šoping mola šnj naziva.
Još interesantinje je to kako za njih vreme stane.. ako si pre 15 godina video kako fura Mitar Mirić lokne, takva će se i vratiti.. zauzvrat, ako si imao/la 10 godina kad je odlazila, 10 imaš I sad. Takve poklone i očekuj, da poklone, kako nisi očekivala, pa familija smo!
Mislim u sebi, bili smo familija I proteklih 15 godina, pa niti si zvala niti pisala, a bogme ni zvala u goste.. kad već moram da ciganim.

Uglavnom, dobih ja pre jedno par godina, manje od deset, više od pet, na poklon jedno od onih iritirajućih kučića na baterije što laju I prevrću se kad udare u prepreku... Viiiiiiiiiiiidi ga kako je sladak, kao pravi (myself kakvi li su oni američki kučići?) pas... ne nije.
Jaoj pa ja nisam znala da si ti taaaako veeelllika devojka, teenager (tad već dobrano pred kraj teen dana), kupila bih ja tebi nešto drugo u mall-u. /neka hvala. A eto, niko te nije sprečavao, mogla si i ti doći malo do nas,eroplejnom, malo da idemo po šoping molovima, (aman šta si se uhvatila za njih, imamo I mi), malo da vidiš sveta..
Ja u sebi : Pih dok se ti nisi makla iz tog seljačkog Redneckvilla ja proputovala celu Evropu uzduž i popreko.. da vidim sveta. Ya right!

Bla Bla, truć truć, ode rodjaka masne brade i masnih prstiju, meni ostade kerče koje laje. Da, dobila sam i baterije uz njega.. jer ipak- mi smo familija.
Ubacih baterije.. gledam tog demonskog dalmatinca kome crveno svetle oči.. jeza me prodje. Šta ću sa njim, ako ga dam nekom, još treba ova da me pita gde je, jel porastao kad sledeći put dodje..

I tako završio u ostavi sa ostatkom mojih igračaka kad sam bila klinka..tj onim što je preživelo bratovu torturu 90ih..

I to je tako stajalo godinama, niko to nije dirao, dece više nije ni bilo, današnja deca ko dodje odmah hvata za komp, niko više za lutku..

Kad danas, začuh vrisku iz ostave, rekoh ode mama ostadoh siroče, napala je aždaja u ostavi il' sta god.. Vrisnula žena kao da joj je neko istrgao vanzemaljca iz stomaka, ili da je otkrila da tata ustvari zna da sam sebi pronadje čarape u kući.
Jadnica je sredjivala ostavu, i naišla na moje igračke, pa uzela malo da ih pregleda, što zbog uspomena, što zbog tajne žalosti jer još nema unuče. I kako je muljala po kutijama, demonski dalmatinac kojem posle toliko godina još uvek baterije rade, počne da se meškolji i laje. Mogu samo da zamislim njen šok.. pacov? Miš? Medved? Uglavnom, našla sam je iskeženu, sa očima kao farovima šlepera, kako jedva dolazi sebi. U sekundi je proklela i Ameriku, i rodjaku, i igračku i te proklete američke baterije što traju zauvek!

I tako sam mogla ostati bez mame.
Da je kojim slučajem strefila srčka , na grobu bi joj pisalo: Ubili je zajedničkim snagama jedan dalmatinac iz pakla i tetka iz Amerike uz pomoć Duracella.