Ljudski strvinari

Smrt je strašna stvar. Naročito smrt drage osobe, osobe koju ste poznavali.
Ja nisam imala mnogo dodira sa smrću dok sam bila dete,tek od skoro su došle te godine da babe i deda možda više nema...nenaviknuta na gubitke tog tipa, sada sve što čujem da se dogodilo primam sa nevericom, i malo se rastužim, iako ne znam ništa o osobi koja je preminula.
Malo sam i empata. Jednostavno takva sam... Da se razumemo, ja ne plačem i ne ridam na svaku umrlicu koju vidim na banderi, ali kad krajem oka spaziš baku koja ti je davala jaagode iz ruke... bude žao.

Ali, nisam o tome htela da pišem. Hoću da pišem o silnim šatro dušebrižnicima, ljudskim strvinarima, lešinarima koji jedva čekaju da se neka tragedija desi, da neko umre, što tragičnije- bolje, da bi se nasladjivali danima pričom o preminulom, eto šteta, eto šteta...
A naročito ako je to neko mlad ili “slavan”. Pod tim podrazumevam da se makar malo izdigao iz mase, dovoljno da nekom njegova smrt bude još draža..
Ne preterujem. Po difoltu, svi su sa preminulim bili odlični prijatelji, gledali ga kako raste, sećaju se svih švaleracija sa njegovom venčanja, i ko je ukrao tad pun tanjir pečenja, znaju da baš upravo pred pogibiju nije bio u dobrim odnosima sa supružnikom, da je imao dugove... sitni ljudi, sitne priče, koje im samo služe na čast.
A želim da pišem i o drugoj, podlijoj vrsti -internet strvinar..
Da li ste se nekad zapitali, kako za neke nemile stvari koje se nažalost dešavaju sve češće i češće saznajete iz raznih RIP grupa, koje su vam diskretno predložene od strane prijatelja na Facebook-u?
Ko to njima dojavljuje vruće informacije, koje oni pretoče u onlajn rame za plakanje?
Sinoć je nažalost poginuo moj sugradjanin, čovek kojeg NISAM lično poznavala,ali sam ga često sretala, pevač na čijem nastupu nikad nisam bila, u čijem spotu nikad nisam igrala, znači nemam veze sa čovekom. Ama baš nikakve. Jedino sam jednom možda njegovoj maloj ćerci pregledala rad iz likovnog, ne znam da li smo zbog toga postali najbolji prijatelji?!
Nažalost desilo se šta se desilo, I to bi trebalo da je kraj priče. Ne nije.. sinoć nekih sat vremena posle nesreće, dok su nepotvrdjene informacije stizale do nas, na Facebooku su osvanule grupe :” RIP XX” (ne bih ipak pominjala ime, na neki način da se izdvojim od lešinara), “Svi mi kojima će XX ostati zauvek u srcu” itd. Na zidovima grupa naravno, oplakivanje Fukušime...Svi smo ga znali, svi smo ga voleli, bio je najlepši... Isti scenario kao za mladu pevačicu par meseci ranije, za divnog pevača godinu dana ranije.. isti šablon, samo ime menjamo.
A ja se zapitam, šta ako ta neproverena informacija ispadne netačna, pa živ čovek dobije RIP? Kako da reaguješ kad svi misle da si mrtav??
Ako ništa, ja bar znam šta se desi sa stranicom na FB. Pre malo jače od godinu dana u svojim najlepšim godinama, stradao je osamnaestogodišnji dečko, košarkaš, učenik Mitrovačke Gimnazije. Divan dečko, dobro sam ga znala, plakala kao kiša...i u tom očaju da bih videla neke slike lajkovala stanicu “Ostaćeš nam zauvek u srcu”.Lajkovala i zaboravila, jer nemam običaj takve stvari da radim... kad jedno osam, devet meseci kasnije, poruka u inbox od grupe, pogledam, grupa se zove “Splavovi Beograda” ŠTA? ŠTA?ŠTA?
Neki lešinar koji je napravio tu grupu, uništio je i zadnju mrvu ljudskosti u svojoj bednoj duši, I kada je grupa sakupila popriličan broj ljudi, prodao je nekim organizatorima žurki!
Ostala sam zabezeknuta, i momentalno napustila istu.
Toliko gneva nosim prema tim internet narikačama, mislim da bih ih golim rukama mogla ubiti, kad bih ih samo srela. Našao bi se neko da napravi RIP stranu i za njih,bar nam toga ne fali.

zbogom uvela sobna biljko.. nadam se da će te neko zaliti na drugoj strani...