Miris boje

Pošto mi je jako jako dosadno ovih dana, paklene vrućine su a ja u krevetu, imam jedinstvenu priliku da mozgam o milion besmislenih i glupavih stvari.. što i činim, naravno..
I taman kad pomislim da nemam više čime da se zanimam, novi set gluposti mi padne na pamet..
Kontam da će cela ova situacija (ah da, nisam vas uvela u priču) izroditi punu korpu glupim postova od kojih će me kasnije biti sramota, ali makar ću se vaditi na to da sam bila pod lekovima!
Zašto sam u krevetu? Jer ne smem na Sunce a nemam šta pametnije raditi! Zašto ne smem na Sunce? Jer će mi koža izgledati kao faširana šnicla! Zašto će mi koža izgledati kao faširana šnicla? Jer sam pojela jednu nektarinu.
Molim, aplauz!
Kad sam bila dete verala sam se po tudjem drveću i jela sve što mi dodje pod ruku i nije mi bilo ništa.Sad ovako smorena i matora, uzmem sa stola jednu nektarinu za koju sam mislila da je oprana (ne, nije bila), i oduzmem sebi bar nedelju dana leta koje i ovako samo što ne umre.. baksuz!
Dobijem najgoru koprivnjaču u istoriji svih koprivnjača, da se pripoveda!
Naravno, lekovi, kreme i ne izlaganje Suncu.. great.

Elem, da, moja bezvezna mozganja...
O ispitima koji su mi ostali, o noktima, o belim nogama, kako sam šarena kao bubamara,mojoj i Lidijinoj igri.. hahhahahaahah Somersbi :D

Gledam Twitter naidjem na Pedjinu i Ahrimaninu prepisku oko boja i ukusa..

Nebitno... i dodjem do izvanrednog otkrića da samnom nešto nije u redu.
Meni boje nemaju ukus, ali imaju miris..
Ustvari kad mi neko pomene neku boju ja osetim njen miris. Na par sekundi, znam da je neka fora sa mozgom, ali ja zaista osetim miris boje.

Narandžasta boja ima miris limuna i limete,nekako ukusno,
zelena ima miris mentola,
žuta pudinga od vanile,
bela ima miris sveže posteljine,
ljubičasta čokolade,
crvena cveća,bordo takodje čokolade (ponekad mi u glavi zaleluja bordo tkanina)
plava miris krede,
crna nema miris, ponekad miriše na plastiku, retko,
roze ima sladunjavi miris žvaka...

Ozbiljno, najozbiljnije!
Čak i kada krečimo, ja uvek pomirišem boju, uvek mi prvo ima moj miris, pa onda stvarni.. inače njuškam sve.
Pre nego što pojedem bilo šta, popijem takodje, ja prvo moram pomirisati.. isto tako i kada dobijem nešto na poklon, bila to knjiga, cd, tekstil ili nakit, ja moram pomirisati.. mirišem i novac.

Ljude oko sebe takodje... analiziram mirise njihovih tela, odeće, kose...
Ne radim ja to namerno, sam se mehanizam uključi u glavi protiv moje volje!

Zato sam toliko opterećena mirisom, miris igra jako veliku ulogu u mom životu...
Ne znam koliko je to "normalno", i šta je uopšte "normalno", ko to određuje??

Sve dok ne utiče na moje kontakte sa drugim ljudima i dok ne počnem da ih zaskačem i mirišem na ulici u prolazu, ja mislim da sam relativno ok! :D

Mogu da vam kažem da je dobar osećaj osetiti miris gledajući boju.. Well, I know that I am freak, but I love it!