Svaki put kad idem negde iz stana na duže, malo se rastužim , to sklanjanje stvari koje tako nehajno ostavljene čine moj dom mojim, zatvaranje prozora, spuštanje roletni, bacanje nahrčkenih sitnica, uklanjanje odeće iz ormara... pa čak i gašenje bojlera, nekako mi stvara tugu kao da se nikada tu vratiti neću.. i uvek je tako pust i tužan kada se vratim jer se moj miris iz njega izgubi. Osećam se kao stranac kad uđem ali čim pustim prvu šnalicu na sto opet je to moj dom.. i sve mi je teže da ga sledeći put napustim...I uvek napravim paralelu između poslednje stvari na koju sam mislila dok sam odlazila, i prve misli kad uhvatim kvaku u povratku.. i shvatim koliko se stvari dešava svaki dan, bezbroj bezbroj stvari...a ja nisam primetila.