Nikada više...

Ležim u krevetu, vrućina mi je a pada kiša, grmi... klasika....
Ne mogu da zaspim...

Sumiram utiske jednog zaista kvalitetno provedenog dana.. otišli smo malo do Sremskih Karlovaca, čisto da dišemo malo dalje od kuće.. Popili piće, malo se probijali kroz prirodu Fruške i milina, kući, spavanje, izmoreni..

I tako počnem da razmišljam o plavoj klinki od jedno godinu i po dana koju sam videla danas u Inđiji.. da, svratila sam i do Inđije, stislo ono piće iz Karlovaca..

Mama šeta nju i brata, brat je juri, ona ciči, beži, preslatki oboje. Uhvati mi pogled njena cucla koju ne ispušta..
I setim se..
Setim se svog detinjstva, i jedne plave cucle koju sam nezdravo vukla da treće godine, dok moji nisu smislili master plan da mi kažu kako su je bacili plešućoj mečki Božani koju je odvratni zlostavaljač vodio po ulicama Mitrovice tih 80ih godina.. Nadam se da ga je u nekom trenutku napala... ne bi mi bilo žao.. nje mi je žao i dan danas..

To je bila tuga, mogu da zamislim koliko sam plakala.. ako je bar trećina koliko sam plakala kada su mi bacili koalu od pravog krzna koju sam volela da žvaćem i na šta se mama ježila, kaže da je na samom kraju izgledala kao šugavi pacov, mora da je bilo srceparajuće.

Počeh tako da se sećam detinjstva.I svih onih predivnih stvari, i svih onih predivnih mesta, mesta koje danas čuvam u srcu I mesta na kojima više nikada neću biti..

Nikada više neću stajati na terasi svoje kuće, koja gleda na dvorište.. ona je srušena..terasa, ne kuća.. na toj sam se terasi sunčala na delfin peškiriću mirišući na kantarionovo ulje, spremajući bojicu za more.. za bolji ugođaj, mali bazen, i kofica, da se priviknem..

Nikada više neću ići kod nekih rodjaka kod kojih sam pila čokoladno kozije mleko, na šta se mama grozila, koza više nema, njih je život odneo na druge puteve..meni bilo slađe nego ne znam ni sama šta da mi serviraju kući..

Nikada više neću prolaziti kroz tajni prolaz između dvorišta sa Borisom i Marinom, oni su ko zna gde u svetu sad.. čula sam nešto o Kanadi.. valjda..

Nikada više neću ući u deda - Banetovu kuću u Bresnici kraj Čačka.. Njega davno tamo više nema, a kuća stara, od ćerpiča, sa tri drvena stepenika, drvenim podom i perjanim krevetom polako se urušava jer su i oni kojima je bilo stalo takođe umrli... stara je preko 100 godina,vlaga, nema nade..
Neću se više nikada igrati u mlečaru pored kuće, ići u poljski wc, brati šljive, krasti papiriće za duvan da bih crtala na njima.. nikad više brčkati ruke u kofi vode iz bunara ispred.. Sedeti ispod svoda od loze, gledati ga kako pije rakiju iz onog.. kako se to zove? Fraklić? Unuče? Znate na šta mislim...i zavija cigare..

Nikada više neću biti u Dragačevskoj ulici u Čačku.. nikad više sedeti pod letnjikovcem, nikad više mirisati te čemprese, ni jedni ne mirišu tako... nikad više maziti nežne magnolije i piti vodu sa one česme.. nikad više sedeti kraj pradede Svelče u radionici i upijati onaj slatkasti miris opiljaka metala sa radnog stola.. nikad više gledati baba Docu kako šije, nikad više u garaži prebirati po Gričkoj vještici, nikad se više stideti Filipa od prekoputa, čiji ultimativni dokaz ljubavi, šolju sa cvetićem čuvam već nekih 18 godina.. Nikad više dirati baba Olgine perle I broševe..jesti njene specijalne šnenokle..Nikad se više neću voziti sa deda Slavkom u žutom kombiju..

Nikad više sa mojim dragim deda Mišom neću ići na pecanje i kupanje na Zapadnu Moravu, ispod mosta..

Nikada više neću posećivati baba Zorku u Gornjoj Trepči kada ode u banju..nikada više zajedno nećemo ići na ručak i kupovati plavi lak za nokte.. oh bako, kako si imala ukusa za modu..hej, sad imam plavi lak na noktima!

Nikada više sa Dušicom i Vanjom sedeti ispred silosa, takodje u Čačku.. Bože, gde li su sad one?Ivana? Ana?
Nikad više sa čika Slavkom neću pričati o sremačkoj štrudli sa makom, i nikada me više neće pitati šta ima novo u mom šoru... I on je zauvek otišao..

Nikada se više neću spuštati u suknjici niz atomsko sklonište, i dolaziti kući izgrebana i krvava..i ne mariti.. da mi je samo neko nešto ovako rekao tada...legla bih i ostala tako zauvek.

Nikada više neću mirisati i krišom žvakati bagremove cvasti u vrelim letnjim večerima dok smo se šetali.. .

Nikada više čitati baki knjige, jer je bole oči, šetati se pred spavanje i mirisati na njen “Ten san.”. Bakin ultimativni kozmetički proizvod..
Nikada više neću ući u tu kuću u Mitrovici.. makar onakvu kakvu ju je ona ostavila.. dok je nisu izmenili, dok se njen miris nije izgubio.. dok je nisu zauvek zaključali... nisam je videla bar jedno 3,4 godine.. miriše li još na nju?

Sa toliko divnih ljudi nikada više neću biti, i na svim tim mestima više nikada neću biti..

Mesta ne kojima više nikada neću biti... jedan ćošak na prvoj ploči kuće gde me je neko sabio pokušavajući da me poljubi prvi put u životu.. imali smo po 6,7 godina..

Jedan takodje ćošak ali mračne ulice u Montecatiniju dok je pljuštala kiša, gde smo se opraštali, jer smo znali da se više nikada u životu nećemo videti... imali smo tada po 17.. plakali oboje..

Jedna klupa u parku koju i dan danas ne mogu da pogledam, gde smo se rastali.. imali smo tada ja 19 ti 18.. nežnih 18.. oprosti mi..

Ispod jednog drveta sa 14.. I tu više nisam bila... ni drveta više nema..

I sva ona divna mesta gde sam ostavila parče srca da moram da se vratim da bi mi srce jednog dana bilo ponovo celo... kao da su nestala... a parčići moga srca postali beskućnici I polako se vuku nazad ka meni, posramljeni... primam ih sve, skupljam, lepim.. u nadi da ću ih ponovo ostaviti na novim mestima, ali ovaj put srećno se vratiti po njih...